Novi standard ISO 21931-1:2010 namenjen je poboljšanju performansi životne sredine prilikom gradnje i to tako što obezbeđuje međunarodno dogovorene okvire za metode koje se primenjuju u upravljanju zaštitom životne sredine.

Tokom životnog ciklusa, zgrade zahtevaju mnoge resurse i podrazumevaju transformaciju životne sredine. Kao rezultat imamo značajne promene u životnoj sredini. Da bi se ovi efekti merili i razumeli, koriste se metode procene uticaja zgrada i okolne infrastrukture na stanje životne sredine.

Ali kako tačno ove metode to čine?

ISO 21931-1:2010 (Održivost u građevinskim konstrukcijama – okvir za metode procene uticaja na životnu sredinu – deo 1: Zgrade) identifikuje ključna pitanja koja se moraju uzeti u obzir prilikom korišćenja metoda za procenu uticaja zgrada na životnu sredinu, i postojećih i budućih. Ovakve procene mogu biti korišćene za upoređivanje performansi i praćenje procesa poboljšanja i ostvarenja održivog razvoja.

Sektor građevinarstva (zgrade) učestvuje u oko 40% globalne emisije ugljenika, 40% upotrebe prirodnih resursa i 40% otpada u svetu. ISO 21931-1 je drugi važan korak ka smanjenju uticaja građevinarstva na životnu sredinu i ostvarivanju prave održivosti u građevinarstvu.

Novi standard pravi most između regionalnih i nacionalnih metoda čime obezbeđuje zajednički okvir za njihovu primenu. Odnosi se na sve faze izgradnje, od projektovanja konstrukcije, radova, održavanja do rekonstrukcije i dekonstrukcije da bi obezbedio da finalni proizvod bude ekološka građevina.

ISO 21931-1:2010 je samo jedan od standarda u okviru serije standarda iz oblasti građevine. Namenjen je da se upotrebljava u saglasju sa postojećim standardima iz oblasti građevinarstva (ISO 14020, ISO 14040 i ISO 15392).